Đorđe Balašević - citati

Sreo sam je danas. Nju. Nekad moju vilu tužnih očiju. Sakrila je pogled iza pramenova kose, a ja sam osjećao

 po tonu njenih koraka, koliko me u njoj još uvijek ima. Činilo mi se da je htjela zastati, možda nešto reći, ali je

 samo neki grč bola njenim licem preletio, zaledio joj osmijeh, i ona je produžila dalje. Nije se okrenula. Znam je,

 ne okreće se ona nikada, znam i zašto. Ja sam još uvijek njena bol, koji već dugo na duši nosi kao ožiljak. 

Koji ne zarasta. Samo to preda mnom ne pokazuje. Rekla je jednom da sam ja njena kazna, smijao sam se 

tada, a sada. Sada sebe trujem krivicom zbog tuge u njenim očima, nije preboljela, vidim to. Po tišini koja među

 nama gradi zidove. Ona se povukla u svoju tamu, obnavljajući ruševine unutar sebe. Sama nosi svoju bol, kao

 teret sudbine, ponekad poželim samo još jednom da njeno lice uzmem u svoje dlanove, da u njenim očima

 pronađem sebe, a znam da je to nemoguće, ta ogledala ja sam razbio. Bolje da produžim dalje, da zaboravim, 

odem. Ipak, samo sam htio da joj kažem: "Oprosti sebi i kreni dalje moja vilo. Zar je tvoja magija zaspala? Skini

 okove tuge i poleti. Nekome tko će te znati voljeti. Onako kako ja nisam mogao,smio, a samo Bog zna da sam 

želio. " Ali kasno. Njeni su se koraci niz ulicu gubili, a meni se samom činilo da negdje u dubini sebe još ih mogu

 čuti kako bolom odzvanjaju. Samo sam prošaptao "Budi mi sretna, vilo tužnih očiju. "

Pitaju me: “Kako možeš voljeti njegove pjesme? On je prepatetičan. Kako ti ne dosadi biti na skoro svakom

 njegovom koncertu i toliko puta slušati iste pjesme, iste priče...?”
 Nikada nisam pronašao način da im objasnim svoj odgovor...
 Volim ga jer je uvijek tu. Prepatetičan ili ne, njegove pjesme dotiču neke moje najdublje osjećaje. Njemu

 dopuštam da ponekad svrati i izmami suze na moje oči, jer on zna da je suza kraljica... On zna da je suza 

najmoćnija vodena sila. Sluša moju tišinu i ... vrati mi osmijeh. A isto tako zna kako je dobar osjećaj vratiti 

osmijeh na lice na kojem još uvijek ima tragova suza.. To su one nekenajintimnije “vračke” koje imamo on i ja...
 Postoje i oni drugi, svakodnevni trenuci koje provodimo skupa. Obično se sretnemo u mom autu dok putujem

 na posao. Slušam ga dok mi govori o nekim prošlim vremenima i o trenucima koji tek trebaju doći. Tada se

 dešava neka magija, boje postaju jasnije i sve poprimi neki poseban sjaj. Otkrivam smisao i u onim stvarima 

koje do tada baš i nisu bile smislene. Na neki neobjašnjiv način ta naša jutarnja putovanja ispune me ogromnom

 količinom pozitivne energije koja je vrlo važna za ostatak mog dana. Nađemo se mi i na nekim popodnevnim

 kavicama. Tu su teme našeg druženja malo ležernije i uglavnom odaberemo neki ritam koji ovisi o trenutku i

 samo uživamo u muzici... on pjevajući, a ja slušajući ga.
 Kako mogu voljeti njegove pjesme, pitaju me.
 E pa mogu, jer je svaka pjesma jedan mali život u kojem pronalazim stvarne likove.
 Možda nitko ne zna da bagremovi pod kojima sam ljubio nju jedinu pravu i nisu bili bagremovi, ali to ih ne

 čini manje važnim drvećem...
 Postoje oni neki durovi i molovi koji zvuk klavirskih tipki pretvaraju u slike na kojima vidim kako odvode

 lepu Protinu kći i u kojima čujem praporke...
 Baš uvijek se naježim slušajući jecaje Šenove violine! Ponekad mi se čini da je vidim kako se smije da bi već

 u sljedećoj pjesmi pustio suzu. Violina koja se smije i plače... kako ovo nekome objasniti?Ma nema šanse, 

šta vam je! Neke je stvari i bolje ne objašnjavati...
 I sada kada razmišljam... nije ni važno da li će netko shvatiti zašto je meni Balašević toliko važan! Važno je

da ja to znam! I postoji još nešto jako bitno u cijeloj toj priči...
Na koncertu, u prvim redovima, pored mene stoje ljudi u čijim sam očima pronašao sjaj rijetkosti. Oni nisu

 samo Đoletovi fanovi, oni su moji prijatelji, a Đole je onaj retki začin koji nas je spojio. Možda ne postoji 

način da nekome objasnim koliko me njegove pjesme i koncerti ispunjavaju, ali ionako šta su riječi... 

samo kremen što se izliže kad tad... Volim ga zbog mnoštva malih sitnica koje na kraju čine za mene jednu

 veliku stvar... i HVALA mu na tome..

Ne vredi. Toliko sam puta vraćao sat, kupujući ti vreme....kasniš! Mnogo kasniš. Niko se toliko dugo ne čeka.

 Čak ni ti..

Tako to obično biva... Snove ti poruši onaj koga najviše sanjaš

Znala je da će dio nje zauvek ostati s njim. Tamo gdje su onoga dana stali, ostao je njegov ponos, njen inat, 

prokockana šansa i jedno obećanje. Imali su sve, a izabrali su ništa.

Postoje oni od kojih ne možete otići. I oni kojima se uvijek vraćate. Postoje i oni od kojih ste otišli, a oni još

 uvijek nisu otišli od vas. Susretanja, sudaranja. Slučajni i namjerni saputnici. Istopljena prijateljstva.

Promašene ljubavi. Po neki ispušten znak. Gdje tebe da smjestim? U one od kojih ne idem, ili one kojima se

 uvijek vraćam.

Mi nismo zaljubljeni. Nismo čak ni prijatelji. Mi smo samo dva stranca koja se previše poznaju.
  A falit ce mi.
  Nek mi se Bog smiluje koliko ce mi faliti...

 Snijeg je padao, druže, ogromne pahulje tumarale su na vjetru,
 sasvim lagano, a potom bi završile u njenoj kosi. I ja bih onda,
kao da sam im branio da to cine, provlacio prste kroz njenu polumokru kosu,
 onako polahko i bio sam nekako najsretniji do tad. Jedina je ona ucinila da moje srce i lupa,
 i zadrhti u isto vrijeme. Valjda sad shvacaš što mi je zima najdraže godišnje doba





Odraste covjek pa shvati da ima i važnijih stvari od ovog snijega,
 da zimske radosti i nisu radosti ako nema te osobe koja ce ih uciniti posebnim...'


"Nemam nijedan dokaz da sam bio tvoj neko.
Nismo se slikali, nismo putovali. Ne znam ustvari ni šta smo.
Znam samo da mi fališ, kao vazduh, kao zagrljaj, kao neko najbliži na svetu.
 A nemam nijedan dokaz da sam bio tvoj neko."

Gitara za mnoge predstavlja instrument koji se sastoji od tjela,
 vrata,glave i žica, ali za mene i nju to je mnogo više.
Kada bi svi utonuli u san, ja sam njoj svirao neke pjesme koje su mi nekada toliko znacile,
 sada kada ih cujem obuzme me neki cudan osjecaj,
 teško je to opisati, ali nekada sam volio i nju i gitaru a sada..
 Jedna moja ljubav , nije više moja, a druga..
 Ne mogu nikako da se ponovno natjeram da ju uzmem.
 Jednom sam pokušao i, vjerujte mi, gitara se ne svira placuci,
a ja nisam mogao drugacije. "



I kad se jednom u dubokoj starosti sretnemo u nekom domu penzionera,
 pa pred Novu godinu ili neki drugi praznik odigramo zajedno jedan valcer
 ili tango i zaljubimo se jedno u drugo 3681. put, neka i to bude samo prva
 ljubav i nijedna više

"Zauvek" je, ipak, samo rec...Velike reci obicno imaju malu grešku,
 i smanjuju se za mrvicak svaki put kad ih izgovoriš.
Ni od tvog "zauvek" nije ostalo bog zna šta.

Dok je drvo mlado ima samo one rašlje, prve dve grane,
 i ako mu tad odrežeš jednu, terat ce na sasvim drugu stranu.
 Bit ce možda i visoko i raskošno, i ne znam kakvo,
ali nece biti ono drvo koje je trebalo biti. Razumeš?
 Ko zna šta bi bilo da ste ostali zajedno ?!


Nikad mi nece biti jasno to da toliko padas u mojim ocima,
 a u srcu i dalje sijas jace od svih... Kako?

 Najviše mi je trebala, a eto, baš njoj sam najviše bola donosio. Nisam mogao da prihvatim cinjenicu da volim, pa sam je tjerao od sebe... Stalno joj se vracao, a u stvari bježao od nje. U jednom trenutku pokazao bih joj da mi je stalo, a u sljedecem dokazao da sam dubre. I najgore od svega, kad god bih se vratio, ona je bila tu. A sada... - A šta sada? Prebolio si je? - Ma kakvi. Ima trenutaka kad... kad je zaboravim na tren, ono kad alkoholom ubijem zadnji komad sebe. - Zašto joj sada ne odeš, i kažeš sve? - Eh, vidiš, uspio sam šta sam htio. Otišla je od mene. Sad kad se vratim, više je nema. Kažu da voli drugog... ZNAM da to nije istina. - Idi do nje onda. - Ne mogu. - Zašto? - Ukljucila je razum. Shvatila je da sam ipak preveliko dubre, i da je ne mogu voljeti nikad. Voljeti onako, klasicno. Ne mogu biti tu za nju, a uvijek cu ocekivati da ona bude tu za mene. Ne mogu, kad joj bude najteže, doci i zagrliti je... Ma da znam da ona mene bi. - Tebe je nemoguce shvatiti! - Eh, prijatelju, znam... To cujem cesto. Samo jedna osoba mi je rekla da me razumije. - 'Ko? - Pa ona, druže... "


'Pogledao ju je nježno,brižno,u tom pogledu više nije bilo onog bezobrazluka koji ju je proganjao kroz snove,ali odjednom je bila sretna što ga ima barem ovakvog..Samo,jadno li je prijateljstvo kad ostane kao sitan kusur krupne novcanice ljubavi!''

Nešto cu ti reci, lutko, samo to nemoj pricati nikom. Ne moraš više cekati da se kazaljke sklope. Znam jednog dripca koji misli na tebe i kad su kazaljke potpuno raštrkane

Ja sam momak staromodan. Prevaziden. Po mojoj religiji, moja želja je samo pola želje…Lepo sanjaj, mali mišu nabareni. Ko zna da li ceš mi ikad više biti tako blizu? Možda cu se kajati, možda cu morati da se napijem svaki put kad se setim ove noci…Neka…Ako ikad budemo spavali zajedno, to ce biti onako kako sam zamislio. I kako Bog zapoveda. I niko nece spavati za vreme tog spavanja…Laku noc, njene pospane oci…

Nijedan je nece voleti kao ja, al džabe... I kako onda da te ne ubije kad ljudi kažu: ''Bit ce bolje, doci ce neka nova ljubav?'' Nece!! ...a ako i dode, bit' ce nevažna naspram nje...

Uz život se ne prilaže uputstvo za upotrebu, i svako to odradi kako vec ume, zanemi tamo gde bi drugi viknuo, nasmeje se gde bi drugi zaplakao, uvredi se tamo gde bi se neko obradovao...Ude u pogrešan vagon, side stanicu pre, ili kasnije...Pokoleba se, samo prebaci veslo iz ruke u ruku, a struja ga odnese presudno dalje, odredi drugo mesto na kom ce pristati...

Ona se verovatno tacno seca na kom smo se sastanku poljubili? Ja, priznajem, ne... jer svoj život sam poceo da brojim tek nakon onog poljupca, pa nadalje
Odjednom je poceo da je pronalazi u drugim curicama. Neke su imale takav nosic, neke su hodale kao ona, ili se smejale na isti nacin, zabacujuci lepim pokretom glavu malo udesno, neke su slicno njoj cutale, neke pricale, i On ih je narednih godina vodao kao avganistanske hrtove, sakupivši, malo po malo, puno raznih detalja svoje velike ljubavi. Ali nikad mu nije uspelo da ih sve sastavi

A ti, mila...samo baneš u snove s nekog puta dalekog...I tad se zbunim...tad se potpuno sludim...jer...na javi sam te ljubio strepeci da ne probudim nekog...a u snovima te ljubim strepeci da sebe ne probudim...

To je jedina fotografija na kojoj smo zajedno. I zato sam je uramio još onda, da je cuvam. Iz nekih važnih razloga ne mogu je okaciti, a iz nekih malih ne mogu se otkaciti i iscepkati je na sitne komadice. I tako je tu, u ladici. Ni tamo ni tamo vamo.
'I trgao se. Uplašen...Koliko to na njoj ima tajnih mjesta koja bih želio da poljubim?Ali,ne sad.Jednom.Možda..Ja sam momak staromodan.Prevaziden.Po mojoj religiji, moja želja je samo pola želje...Lijepo sanjaj, mali mišu nabareni.Ko zna da li ceš mi ikad više biti tako blizu?Možda cu se kajati,možda cu jednom morati da se napijem svaki put kad se sjetim

Cega se ja ono navodno najviše plašim? Visine! Eh, kakva bi sad šala bilo otplesati valcer na rubu strmog krova i verati se kao senka Petra Pana po klimavim štanglama soliterskih balkona, samo... Samo kad bih znao da je to put do nje...''
Ali ona se katkad tako lepo smesi.Pa mi pet minuta u njenom drustvu bude kao da sam dobio na lotu.Hodam ulicom poput narodnog heroja,u trenutku narastem iznad svih zgrada i u celom svemiru nema veceg i jaceg stvorenja od mene.I zato me one tri ne zanimaju. Ne bi me zanimale ni da ih je trista. Kad hocu tu jednu..


Ceo dan sam razmišljao da li da je zovem ili ne.I sinoc skupih hrabrosti paokrenuh taj broj.Poznati glas sa druge strane i ja rekoh tih nekoliko izlizanih reci:"Srecan rodendan,mnogo zdravlja,srece...Ljubav nisam smeo da pomenem.Bojao sam se da ce reci da je vec srecna,ali sa nekim drugim.To bi me dotuklo.

Dugo sam patio za njom i svaki put kad bi posao u setnju nadao sam se da cu je sresti a nisam. I onda kad sam se najmanje nadao odjednom Ona je stojala predamnom.Od samog pocetka nešto mi je bilo sumnjivo, nesto u njenom pogledu , kao da nije kretala put mene kao da joj nije stalo. I onda taj zagrljaj, Poljubila me njezno u obraz i taman kad sam pomislio da ce ostati da se ispricamo nakog dugog Negledanja,desilo se nesto sasvim suprotno. Otisla je vrlo brzo nije rekla 2 recenicei i posla. Sa recenim " Idem ceka me neko " koja me najvise zabolela vise nego svo to cutanje

Nisam od onih naivaca koji jedva cekaju neki buduci dan i raduju se rodendanima i Novim godinama, naprotiv, meni vec dugo smeta to što vreme prolazi, i mada imam neke svoje trikove kako da ne mislim o tome, postoje stranice u kalendaru kad mi nema gde.

Kako sam tebe voleo... Ne voli se jednom u životu... Tako se voli jednom u hiljadu života... Bio bih malo sebican da ocekujem da mi se to desi još jednom u preostalih desetak, petnaest godina ovog...

"Najzad, sreli smo se. Više nije imala smedu kosu, nego crnu. Nije nosila kratke majice i nije bila onako mršava. Više nije bila klinka. Sjaj u ocima bio je isti, kao pre mnogo godina. I moji osjecaji prema njoj, takode. Ko kaže da ljubav jednostavno prode?"

Pa ipak,nije nesreca sto me se ona ne seca,ma kakvi,nesreca je sto se ja? nje secam..

Vreme briše samo minute, sate, dane, godine koje prolaze. Vrijeme ne briše uspomene i secanja na osobe koje nam i dan danas znace. Najteže je to što? ja i dalje na starom mjestu sedim i cekam nekog ko je odavno pronašao novo mjesto.

Da promeniš boju kose, boju ludih zelenih ociju, da pocneš da pricaš neki meni stran jezik,da promeniš hod, da promeniš svaki detalj na tvom telu... Mene ne bi mogla da zavaraš... Ja bih te prepoznao... Samo po tom osecaju koji izazivaš kad si pored mene... Nema te promene na tebi koja bi promenila ono što ja osecam


Znaš, nikada ti nisam rekao, ali ona mi nikada nece biti ono što si mi bila ti... Imam s njom sve, sretne trenutke, podršku i oslonac, ali ona me nikada nije uspjela nasmijati do suza, nikada me nije znala nagovoriti da ostavim društvo samo da nju vidim na trenutak. Nije me znala osvojiti i natjerati da ne poželim nijednu drugu osim nje. Nikada nije znala sa mnom, nikad me nije imala. A ti... Ti nikada nisi tražila da budem tvoj, a uvijek sam to bio. Možda je ona ono što sad trebam, ali ti ceš uvijek biti ono što želim


Bicu ja u redu. Samo me pusti na sekundu. Možda par minuta. Ako potraje nekoliko dana, ne cudi se. Slucajno koji mesec... Ko zna, godina dana brzo prode. Strpi se samo jednu malu neprimetnu vecnost da te prebolim i zaboravim.

Teško se budim, a još teže prestajem da sanjam. Seo sam na ivicu kreveta, otresao snove sa ramena, i pokušao da se setim kratkog sadržaja prethodnih nastavaka.
 Šta radim?
 Moj stari je uvek uživao gledajuci me kako dolazim sebi, i kao klinca me je to užasno nerviralo, ali sam kasnije i sam voleo da neke, koji su mi bili dragi, posmatram kako se bude.

Decembar je, mišu. Snijeg pada. Znaš li koliko me boli što na tom snijegu ne vidim otiske naših koraka. Nema naših staza, ni parkova, ni par poljubaca nježno spuštenih na obraze promrzle.princezo javi se, još imam džep u kom se hladni prsti zgriju.. A griješ tude ruke. Ruke koje te ne znaju grliti, ruke koje ne drhte kada te požele. Znam da ti fale ove moje ruke s kojih si nekada svoju sudbinu citala, znam da ih poželiš oko svoga vrata svaki puta kada te tude ruke zagrle. Znam te, mišu. Tražiš me, još uvijek se nadaš i ne kriješ to. Imaš toliko snage u sebi. Ja nemam. Uvijek si mi govorila da se diviš koliko znam jak biti. A pogledaj me sad, mišu? Prepoznaješ li svoje razmaženo derište? Kad si otišla, odnijela si i to, odnijela si snagu iz mog srca. 2013. U Novu Godinu idem bez tebe. Šta ce biti kad kazaljke budu otkucavale 00:00, hocu cuti tvoj glas? Hoce li me nazvati alkohol ili ti? Hoce li stici poruka: '' Sretna Nova. '' ? Nema veze, mišu, i ako samo to pošalješ. Jer procitat cu ja i ono što nije napisano, procitat cu i ono što si htjela napisati pa si obrisala. Shvatit ceš i ti ako ne dobiješ nikakav odgovor, jer ne mogu, mišu. Ti ceš i tada znati da te volim najviše. Možda 2014 docekamo zajedno? Neki novi mi, zreliji za ljubav. Šta kažeš mišu, ja i ti?

Pusticu te iako te volim ... Pustam te jer ti mene ne volis i ne vidim svrhu da budes "moja" kad ja nisam tvoj ...
Sta ces mi takva, ko da si iz nekog sazaljenja pored mene ...
Bezi, spasi nas oboje, preziveo bih tvoj odlazak pre nego tvoje sazaljenje



Škakljao sam je, gledajuci kako joj se usne razvlace u osmijeh. Nisam mogao povjerovati kakvo bice predajem drugom covjeku bez borbe...

Bila je moja, znam. Cesto pusti suzu, prizna da me voli, ja glup uvek je odbacim kao da ništa ne vredi. Koristio sam je kao igracku, znao sam da ce na sve pristati samo da se oseti mojom na tren. Lagao sam je, varao, uništavao. Druže, ona se umorila, okrenula novi list, sada se smeje za nekog drugog a ja tek sada vidim taj osmeh. Pružila je sve njemu što je nekad moje bilo. I prijatelju danas znam šta sam od sebe gurao, danas mi fali. Danas znam šta sam imao i bacio, bacio zauvek.

Ne, malena, nisam ja to što tebi treba, za cim ti žudiš. Ja ti ne znam pružiti ljubav iz bajke o kojoj sanjaš. Moje su ulice bez cilja, želje bez ostvarenja, snovi bez potpore. Ni moj lik nije onakav kakav bi ti želela da jeste. Ja sam iz druge price, ovde nam se putevi razilaze. Budi mi sretna, mila

Ima takvih ljudi: nece da ti pruze sve sto mogu, ali nece ni da te puste da pronadjes to bolje....
Drze te pored sebe jer ne mogu da prihvate da su zamenjivi i to vrlo lako...
E, ti si tacno takva...
Sebicna da me pustis drugoj, a lenja da se potrudis da me zadrzis..

To naše je bilo nešto kao prijatelji s povlasticama .Dok nas drugi gledaju prijatelji smo, a cim se uspijemo iskrasti skidamo maske i postajemo ljubavnici. Krili smo se, ne želeci da drugi saznaju, koliko smo bili potrebni jedno drugom i koliko uživamo u svemu tome. Ali znali su svi....

A bila je, zaista, po svemu posebna. Nikada nisam cuo boju njenog glasa, ali sam ga zamisljao kao najnezniju melodiju, po slikama sam zakljucio da je od nakita na sebi nosila jedino oci..svetlo smedja kosa sa po nekim valovima plavkaste padala joj je preko ramena i odavala crte prelepog lica koje se osmehuje..eh da..odjednom je nestala, ne znam gde, ne znam kako...trebao sam je opljackati..Ako vec nisam uspeo da ukradem njeno srce, sa njenom slikom bih takodje bio zadovoljan, a ovako, jedina slika je ona koja mi se brzinom munje urezala u misli i napravila veliki haos koji se desava kroz hiljadu i jednu neprospavanu noc zbog nje.
 

- Oceš cuti istinu ? Da.Volim te.Evo priznajem.I mrzim to.Mrzim jer nijednu drugu ne mogu zavoljeti,a i kad mi se pocne svidati sjetim se tebe.I zaustavim se.I ne mogu.Zelim da te imam zauvijek,i da nam niko ne smeta i da mi samo ti budes jedina.Ali znam da to nije moguce,nemoguca je nasa veza.Mozda jesam svakakav ali niko te nikad nece voljeti kao ja.Nikad.I koliko god ja pokusavao te izbrisati,zaboravit ne mogu.I s tom cinjenicom sam se pomiirio.Da te volim malo je reci,ali nekad ljubav nije dovoljna

Još jedan tmuran, prepun hladnoce, dan. Ništa se ne mijenja u našem malom gradicu, neki žure u školu, neki na posao, a neki sjede u kuci gledajuci u kamine dok vatra hukti i grije im promrzla tijela. Ja zamišljeno promatram pahulje kako se pletu i stapaju jedna uz drugu praveci snježni omotac. Sve je super, baš sam sretan, i ne fališ mi, samo malo, tek toliko da pomislim na tebe sasvim rijetko, evo naprimjer nakon svake druge pahulje koja dotakne tlo, ništa strašno..

U jednom trenutku pokazao bih joj da mi je stalo, a u sljedecem dokazao da sam dubre. Najgore od svega, kad god bih se vratio, ona je bila tu.


Još uijek obilježim svaki 26. u mjesecu. Možda ga se i ti sjetiš, ma sjetiš sigurno, ali ne iz istih razloga.

Bila je neko kome sam verovao, neko jak i miran. Neko bolji od mene. Znala je moje najgore strane, a i dalje me je volela. Ali bila je... Sad je nekom drugom.

Bila je to neka cudna vrsta prijateljstva, zapravo to nikada nije bilo samo prijateljstvo vec nešto više. Ne znam kako da nas definišem. Niti samo prijatelji niti par, nešto izmedu. Ali to "izmedu" je bilo dovoljno da ne poželim ni jednu drugu. Nikada..

Javio bih ti se ja, ovako ponekad samo ...
 Da se uverimo kako smo oboje dobro ...
 Ali ne smem, vise bih nam bola naneo nego sto bih nas umirio ...
 Ovako cutimo oboje i nadamo se da je ono drugo dobro ...
 Tamo negde ... Daleko .

Ne, nisam iznenaden, samo sam razocaran. Ne mrzim te, samo sam izgubio razlog da te volim..

Ne, nocas ti necu pisati. Nijednu rec. Ako je ocekujes da ces je procitati. Znam da iscekujes potajno nesto lepo, mozda neobicno, mozda samo tebi upuceno licno, ali se osetih tuzno. Zar je bas nuzno da uvek pisem samo ja? Zar ne bi bilo lepo kad bih ja zauzvrat dobio samo nesto napisano, u dve -tri reci neka stane, lakse bi i meni noc zanocila i jutro se probudilo…

I eto, rastali smo se... baš onako kako sam i mislio da ce biti, ali nisam mogao priznati sebi. Ubi me tišina koja je ostala. Posle svega smo samo poznanici, dvoje ljudi koji su sada ništa, a nekad' su bili sve... Nisam tužan. Ne, stvarno nisam, imam jedno lepo secanje. Ne lupa mi srce više kada me nazoveš, valjda to tako ide... Valjda sam se vec jednostavno umorio...
 Ne brini, i dalje si mi draga, ali onoliko koliko mi je drag neko koga sam davnih dana pustio... Tek onoliko da ponekad poželim da cujem da si sretna... samo toliko.

I onda shvatiš da onu pravu sretneš samo jednom u životu... i nikada više. Da su samo jedne najdraže oci, samo jedan zagrljaj u koji se savršeno uklapaš, jedan osmeh kojem se uvek obraduješ... I onda kada sve to izgubiš, ceo život tragaš za takvom jedno, pravom... ali je nikada ne nadeš. I sa svakom pogrešnom, uvek se vracaš njoj, jedinoj pravoj, koja je daleko našla ono što joj ti nikada nisi pružio... a mogao si.

Jednog dana imacu kcerku koja ce imati samo tvoje ime i nista drugo ...
 A hteo sam da ima tvoje usne, tvoje oci, tvoje ruke, tvoj maleni nos ...
 Tvoje sve ...
 A imace samo ime ...
 Samo ime,nista drugo